Obožavaoci Novaka Đokovića vole da tvrde da je njihov omiljeni igrač najveći svih vremena, ili GOAT, u muškom tenisu. Ali, da li je moguće da je Đokovićeva dominacija uglavnom stvar pravog vremena? Hajde da pogledamo izbliza koje su mu okolnosti možda pomogle da zasija na vrhu — i da postavimo pitanje da li bi jednako uspeo u nekoj drugoj eri.
Prvo, razmotrimo konkurenciju s kojom se Đoković suočavao tokom svojih najboljih godina. Na scenu je stupio u periodu kada su njegovi glavni rivali, Rodžer Federer i Rafael Nadal, već bili u odmaklim godinama svojih karijera i, možda, prošli fizički vrhunac. Federer je napunio 30 godina 2011, iste godine kada je Đoković zaista postao dominantna sila, dok je Nadal već imao problema s povredama. Đoković zaslužuje priznanje za takmičenje protiv ovih legendi, ali tajming mu je svakako išao u prilog. Da li bi Đoković bio jednako uspešan da je nastupio u Federovoj ranoj eri dominacije?
Tu je i pitanje uslova u tenisu. Đoković je imao koristi od promena u brzinama podloga, sporijih tvrdih terena i duže sezone, što je odgovaralo njegovom defanzivnom, osnovnom stilu igre. Njegova fizička izdržljivost je impresivna, ali da li njegov rekordni broj Grend slem titula govori o njegovoj superiornosti — ili je to posledica usporene igre bez raznovrsnosti, koja mu savršeno odgovara?
Ne zaboravimo i kontroverze i odluke van terena. Od diskvalifikacije na US Openu do polarizujućih stavova, Đokovićeva reputacija obiluje incidentima kakve su drugi teniski velikani izbegli. Njegovi navijači možda smatraju da je njegova samouverenost osvežavajuća, ali kritičari tvrde da ove kontroverze umanjuju njegovu zaostavštinu.
Na kraju, Đoković je nesumnjivo jedan od najboljih igrača koje je tenis video, ali titula “GOAT” treba da bude dodeljena prema visokim standardima. Da li Đokovićeva dostignuća proizlaze iz istinske veličine ili iz povoljnih okolnosti i tajminga? Debata se nastavlja — možda uz malo više iskrenosti o tome koliko je sreća možda odigrala ulogu.
