Obožavaoci Novaka Đokovića vole da se hvale njegovim rekordnim titulama i tvrde da je on najveći svih vremena, ali da li je zaista impresivno dominirati kada gotovo da nema prave konkurencije? Da, Đoković je igrao protiv Federera i Nadala, ali pogledajmo tajming – on je zapravo počeo da dominira tek kada su njegovi najveći rivali bili prošli svoj vrhunac.
Federer je već bio u poznim tridesetim kada je Đoković krenuo da osvaja Grend slemove, dok se Nadal godinama borio sa povredama. Lako je obarati rekorde kada je glavna konkurencija umorna, starija i često povređena. Da li bi mogao da se nosi sa Federerom u njegovim najboljim godinama? Kako bi izgledali mečevi da Nadal nije bio primoran na povlačenja? Ovo su poštena pitanja koja mnogi Đokovićevi navijači rado zanemaruju.
Zatim, razmislimo o tome da od kada Federer i Nadal blede sa scene, Đoković praktično nema ozbiljne rivale. U poređenju sa prošlim erama u kojima su legende poput Samprasa, Agasija ili čak Lavera morale da se bore protiv niza vrhunskih igrača, Đoković često ima čistu stazu. Sa igračima poput Zvereva i Medvedeva, teško je reći da se takmiči u “zlatnoj eri tenisa”. Da li zaista treba da budemo impresionirani kada osvaja titule protiv sledeće generacije koja konstantno posrće i ne može da pruži pravi izazov?
A zatim dolazi Đokovićevo ponašanje na i van terena. Od njegovog anti-vakserskog stava do brojnih ispada na terenu, on je možda najkontroverzniji šampion kog je ovaj sport ikada video. Njegovi navijači ga brane kao “pogrešno shvaćenog”, ali koliko opravdanja jedan šampion može da ima? Da li je zaista žrtva “medijskog pristrasnosti”, kako tvrde njegovi navijači, ili samo zvezda čija ličnost ne odgovara njegovim sportskim uspesima?
Na kraju dana, Novak Đoković ima trofeje, ali da li ima i poštovanje koje dolikuje pravoj veličini? Ili je samo imao sreću sa tajmingom i oslabljenom konkurencijom? Brojevi možda govore u korist GOAT statusa, ali priča koja stoji iza njih možda govori drugačije
