Kada neko od pedantnih hroničara među navijačima Partizana bude pravio retrospektivu događaja u Humskoj, “odmeravao” dekade, godine, pa i mesece uspona i padova, ne obazirući se samo na puku sliku ostvarenih rezultata, jer to je relativna kategorija, već na globalno stanje kluba, minula 2024. godina će verovatno biti u najužoj konkurenciji za najtežu od osnivanja kluba. Takav rolerkoster u sportskom – stručnom, organizacionom, upravljačkom, rezultatskom pa i navijačkom smislu se ne pamti i ta tamna senka, iako je krajem godine došlo do određenih promena, i dalje je nadvijena nad velikanom kome će, jasno je to i laicima, biti potrebne godine da se oporavi i vrati na ono što je nekada bio. A, bio je cenjen, poštovan i uticajan u evropskim okvirima, dok sada to nije ni na lokalnom nivou.
Početak je zaličio na svetlu prošlost
Interesantno je da turobna 2024. godina nije počela kao prethodnih nekoliko, jer je Partizan kraj 2023. dočekao na iznenađujućem prvom mestu na tabeli, posle neuspeha u letnjim evropskim kvalifikacijama i gotovo podviga u jesenjem delu sezone.
Preporučujemo
Pod vođstvom Igora Duljaja crno-beli su izgurali prvi deo takmičenja kao vodeći, uz nekoliko neverovatnih pobeda preokretima, koje su animirale armiju navijača na gostijućim terenima (na snazi je bio bojkot bivših čelnika). Vrhunac je bio trijumf nad večitim rivalom 20. decembra, u 171. derbiju, koji je odigran pred praznim “jugom”, posle čega je smenjen Barak Bahar, a pristalice crno-belih “živele” na lovorikama skoro dva meseca.
Daleko od toga da i u tom periodu nije bilo tenzije, Duljaj je imao neraščišćene račune sa dobrim delom sportskog sektora, odnosno sportskim direktorom Ivicom Kraljem koji je želeo (ali nije uspeo) da ga smeni još tokom letnjih priprema, sa predsednikom u ostavci – Miloradom Vučelićem, koji je iz senke vukao konce i smetalo mu je što trener neke stvari iznosi javno, ali i sa omladinskom školom, smatrajući da nije vođena na pravi način.
Ipak, sve navedeno je nekako “pokrio” rezultat – prvo mesto i pobeda nad Crvenom zvezdom, koja je u tom trenutku verovatno dodatno “zapalila” navijače da je to ta sezona i ujedno bila “gromobran” i za klub, ali i za trenera suočenog sa autoritetima.
Uz navedeno, crno-beli su od gotovo bezizlazne situacije nekoliko meseci, pa i godina pre toga, kada nije bilo ozbiljnog izlaznog transfera odjednom na stolu imali milionske ponude za Mihajla Ilića i Kristijana Belića, koji su prodati Bolonji i AZ Alkmaru (ukupno 9.000.000 evra), a odbijeno je nekoliko kupaca zaintersovanih za Mateusa Saldanju, jer su se i u samom klubu ponadali da bi sezona mogla biti dobitna.
Nikad efektniji prelazni rok
Otuda je i prelazni rok realizovan ekspresno, kupljeni su Jung-Džun Goh, Nikola Miličić, koji se povredio (ili je došao povređen?), Bojan Kovačević, a sa njim “u paketu” (kao uslov) i Aleksa Janković, potom slobodan agent Leonard Ovusu i Denil Kastiljo, koji je pozajmljen iz Šahjtora.
Ništa u tom trenutku nije slutilo da će proleće zapravo biti mračnije od jeseni i da će navedena pojačanja zapravo biti promašaji, koji nisu nadomestili odlaske dvojice ključnih igrača. Da će baš tada i početi sunovrat, previranje, da klub neće moći da utiče niti reaguje na neke nepravde, da će početi i trenerska vrteška, koja će do kraja godine “zavrteti” čak šestoricu šefova stručnog štaba, a uz to će dodatno “zakuvati” na relaciji Uprava – navijači – bivši igrači kroz akciju “Apel za spas Partizana”. Preciznije, deo bivših igrača..
No, proleće je sasvim dobro počelo, Partizan je vezao četiri uzastopne pobede i dočekao martovski derbi, 172. derbi na prvom mestu na tabeli. Utakmicu koja je možda mogla da reši sve, dobrim delom je “rešio” sudija Pavle Ilić. Negativni junak možda i najposećenijeg (oko 50.000 navijača) i najzanimljivijeg derbija u poslednjih 15-tak godina.
Partizan je gubio, pa preokrenuo, Zvezda stizala, bila daleko bolji tim na terenu i duel je okončan remije – 2:2. Ipak, sve nekako ostalo u senci pomenutog arbitra koga je Sudijska organizacija na volšeban način izvukla iz naftalina, sa samo 14 mečeva u Supeligi i istragom UEFA o nečanim radnjama na jednoj od utakmica Prve lige Srbije, tri godine ranije. Isključenje Kcandera Severine, psovke na račun Gajasa Zahida, more problematičnih odluka i, ispostaviće se ubrzo, početak sunovrata crno-belih…
Nekoliko dana kasnije, Partizan je na svom terenu poražen od Napretka, potom je remizirao sa Mladošću iz Lučana, izgubio prvo mesto koje je držao od početka sezone i taj trenutak je zapravo pokrenuo lavinu događaja, koje će prvo incirati silne promene na trenerskoj klupi, a nekoliko meseci kasnije i na čelu kluba.
Izgubljeno prvo mesto, početak trenerske vrteške
Parazi od Čukaričkog u poslednjem delu ligaškog dela sezone, potom u derbiju prvog kola plej-ofa, 20. aprila (3:2), koji je takođe sudio Pavle Ilić u svom stilu i naveo internacionalce u Partizanu da traže objašnjenje od Uprave zbog čega nisu zaštićeni od takve arbitraže, samo su dolili ulje na vatru, koja je već tinjala.
Svemu je prethodila afera unutar svlačionice crno-belih, jer je prvi pomoćnik Igora Duljaja – Albert Nađ isprva odbio da vodi derbi na stadionu “Rajko Mitić”, napustio trening kamp u Zemunu, optužujući šefa stručnog štaba da je namerno dobio četvrti žuti karton protiv Čukaričkog. Dan kasnije su organizovani sastanci trenera i dela Uprave, situacija se nekako primirila, no, Nađa je iznenada na dan meča zaboleo bubreg, te je dovezen iz Urgentnog centra direktno u svlačionicu… Cela priča naprosto nije pila vodu, ali o tome će svedočiti neki istorijski almanasi.
Četiri dana kasnije – 24. aprila, u Kup derbiju, Partizan je glatko poražen (2:0), potom je usledio neuspeh i protiv TSC u Humskoj, pa je Igor Duljaj smenjen dok je gostovao na jednoj od lokalnih televizija, na insistiranje Milorada Vučelića, a kroz izvršnu funkciju Ivice Kralja. I pomenuti derbi na stadionu Crvene zvezde, imao je mučnu epizodu jer fudbaleri Partizana, ozlojeđeni arbitražom u prvenstvenom duelu sa najvećim rivalom, nisu želeli da igraju utakmicu. Usledili su mučni sastanci sa čelnicima kluba, pregovori, natezanja, te je igrački kadar na kraju popustio…
Sportski direktor je imao 24 časa da nađe novo rešenje, motali su mu se po glavi Strahinja Pandurović, Radoslav Batak i slični, a onda je postavljen, gle čuda – Albert Nađ. Već tada se u Humskoj znalo da će, iako je dobio novi ugovor na godinu i po dana i dupliranu platu, Nađ ostati na klupi samo do kraja sezone.
Onog trenutka kada je Nađ postavljen, Partizan je počeo da traži drugo rešenje i to su znali gotovo svi u i oko Humske, sem, izgleda, privremenog šefa stručnog štaba. Njegov mandat je bio oročen na pet mečeva i počeo je porazom od Vojvodine, koji su pojedinci iz sportskog sektora i proslavili već sutradan (istorija će i to negde ispisati). Potom je usledio remi sa Napretkom, dve tesne pobede nad Mladošću i Čukaričkim, odnosno remi sa Radničkim 1923, a za sačuvano drugo mesto ceo klub i tim su mogli da se zahvale golmanu Aleksandru Jovanoviću, koji je tih nekoliko mečeva branio kao u transu. Posebno na Banovom brdu, gde je praktično posle sedam godina i izborena karta za kvalifikacije za Ligu šampiona i prilika da se iz tri puta crno-beli domognu Evrope.
Trener na određeno vreme
Koliko je neozbiljnost u organizacionom smislu uzela maha, svedoči i činjenica da je posle poslednjeg zvižduka na meču sa Radničkim 1923, klub iz Humske odmah počeo da traži novog trenera, a da o tome jedino Albert Nađ nije znao ama baš ništa.
Verujući da će ostati, saradnike iz stručnog štaba je usmeravao na letnje pripreme, čak tražio i rivale, a čudio se što ga iz kluba niko ne zove, konsultuje, pita bilo šta u vezi sa prelaznim rokom. U jednom trenutku je čak nenajavljeno “banuo” u kancelariju sportskog direktora, verovatno kada je i sam posumnjao da se nešto dešava iza kulisa, ali je rezgovor tekao kao da je sve u redu, da Nađ ostaje na pomenutoj funkciji.
U međuvremenu, čelnici kluba su “ispipavali puls” Marka Nikolića, koga je posetila i mini-delegacija, istina više prijatelja, nego pregovarača u Dubaiju, dobrano pregovarali sa Aleksandrom Stanojevićem.
Sve je potrajalo 20-tak dana, Nikolić je u međuvremenu razmatrao opciju iz Turske, potom Austrije, a onda se pojavio CSKA iz Moskve, prilika koju nije želeo da propusti i Partizan je sve snage usmerio na Stanojevića.
Nikolić izmakao, Stanojević rešenje
Čovek koji je u prvom mandatu osvojio dve titule i Kup, odveo tim u grupnu fazu Lige šampiona, u drugom se muški “pobio” sa Crvenom zvezdom i nije mu bilo dovoljno ni 98 bodova da je skine sa trona (treba potražiti Novaka Simovića da odgonetne zašto), jednostavno se nametao kao pravo rešenje. Jer, trenerski kvaliteti nikada nisu bili upitni.
Imao je svoje uslove, ovoga puta vrlo specifične, više organizacione nego li finansijske. Svestan da Partizan sa predsednikom koji se više od godine ne pojavljuje u klubu i ne saziva Skupštinu, samim tim nema uticaj u fudbalskoj i sudijskoj organizaciji, ne može ravnopravno da se bori za svoj “komad neba” u srpskom fudbalu. A uz navedeno klub je praktično imao i sopstvene navijače “za vratom”, u bojkotu, negaciji, Stanojević je, pre svega ostalog, tražio promene na svim nivoima.
Ljude, partizanovce, od uticaja u institucijama, gde klub iz Humske kaska godinama i gde ili uopšte nema predstavnike ili, pak, ima one koji dižu ruku samo da pitaju da otvore prozor.
Obećano mu je štošta, ali je verovatno ubrzo, već tokom letnjih priprema i sam shvatio da je izigran, no, o tome čitajte u sutrašnjem nastavku…
