Tragovi sramote i tragovi veličine

Kako je Novak, na mestu gde je stvarao teniska čuda u protekle dve decenije, ostao poput pustinjaka? Sam protiv tog vetra užasa, u talasu izdajničkih zvižduka, koji su zaparali vazduh iznad Rod Lejver arene onog momenta kada je njegovo telo reklo da ne može više?

Da li mu se u tom momentu učinilo da je sve to ružan san, da su to sve priviđenja, poput iskušenja Svetog Antonija u pustinji, koje je Salvador Dali ovekovečio na svom čuvenom platnu?

Pomislite samo: Koliko stega je uvezalo Novakovo srce u tom trenutku, koliko strela ga je probolo, koliko gorčine je osetio u toj knedli narasloj od grdne nepravde koju su mu Australijanci ne prvi put priredili?

I pomislite samo na tren – da li bi ta ista razularena masa učinila isto, da je na Novakovom mestu, u situaciji da preda meč, bio recimo Rodžer Federer? Znamo odgovor.

Neki antagonizmi nikada ne prestaju, neki ratovi tinjaju ili bukte večno, a publika na teniskim stadionima širom sveta uvek bira svoje omiljene gladijatore. Novak nikada nije bio miljenik, ali pre svega zato što ih je sve pobeđivao. Bio nabolji. Bio drugačiji od svih onih koji su im bili bliskiji srcu. Ostajao sam na vetrometini nepravde, boreći se protiv svega što se kosilo sa njegovim ljudskim, sportskim, etičkim načelima.

Novaku su zviždali jer je pred njima bilo nevidljivo ogledalo, koje je postavio, da se pogledaju i vide to ružno lice. Da ih podseti kako su se pred tom globalnom olujom savijali pre nekoliko godina, dok je on stajao uspravno, visoko podignute glave.

Mogu da čine što im volja, ali činjenice kažu – Novak Đoković je Australijan open. Novak Đoković je kralj Melburna. Novak Đoković je rekorder turnira. Nije bilo ko! Pa zar je posle svega što je uradio za Melburn, za tenis, za sport uopšte, zaslužio da mu neko zviždi, samo zato što nije u stanju da završi meč?

Novak Đoković (©Reuters)

U kakvom to svetu živimo? Zar je egoizam oličen pukim materijalizmom i ceni karte od recimo 400 australijskih dolara, jači od sportskog viteštva, pa narcisoidni vlasnik negoduje poput razmaženog derleta, jer za to nije dobio adekvatnu zabavu, da gleda pet sati bespoštedne borbe, baš kao u borbi gladijatora nekad? Ko mu je dao to pravo? Kupovina karte je bilo kad, ne samo u meču Novaka i Zvereva, kupovina mačke u džaku. Niko ga ne tera na to. Može da se desi bilo šta – da padne magla kao onomad na Marakanu kada je Zvezda igrala sa Milanom. Ili mogu da se spoje nebo i zemlja, da padne takva kiša, pa da se meč odloži. Ili da padne meteor možda, da se ispolji neka viša sila! I povreda je viša sila, zar misle da Đoković nije želeo da završi meč? Zar je moguće da nisu uvažili ni to što je pokušao, što je svestan da je povređen ipak izašao na teren? Kakva grozomorna nezahvalnost!

Zar ne shvataju da je i minut gledanja teniskog božanstva vredniji od tih tričavih 400 dolara, zar im do mozga ne dolazi kolika je privilegija gledati čoveka koji je uradio bukvalno sve u tenisu makar jedan minut, a ne 81 minut, koliko je trajao taj jedan set polufinala između Novaka i Zvereva? Isplaćeni ste nezahvalnici, samo to ne shvatate!

Dve će scene ipak ostati i kada se bude podvukla crta ispod ovog Australijan opena – ona kada Arina Sabalenka, pred svlačionicom Rod Lejvera arene, teši uplakanu prijateljicu Paulu Badosu, koju je samo kojih 20 minuta ranije pobedila i po treći put zaredom stigla do finala.

I ona, kada Saša Zverev čita bukvicu nesvesnoj gomili nezahvalnika, kojima nikako nije bilo mesto u jednom od hramova tenisa. Kada im još biranim rečima objašnjava gde su i zašto pogrešili. To je ta nada u bolje, to kada se ljuti rivali i kolege, drže na istoj strani i razumeju jedan drugoga, kao što je Novak razumeo i tešio Sašu kada je njemu u karijeri bivalo teško, a toga nije bilo malo.