Željko Obradović ima dve želje: Ne možemo mi da kupimo 12 Michael Jordana – nisam nezamenjiv ni nedodirljiv

 

Željko Obradović, trener Partizana, kao gost emisije “(Ne)uspeh prvaka” sa Slavenom Bilićem govorio je o mnogim temama. 

Srpski stručnjak iz Čačka najtrofejniji je evropski trener svih vremena, a podatak da je osvojio devet trofeja Evrolige i preko 60 titula u karijeri najbolje je pokazatelj zbog čega je toliko poštovan i cenjen gde god da se pojavi.

Partizan je propustio priliku da osvoji prvi ovosezonski trofej u Kupu Kralja, ali u jadranskom karavanu i u Evroligi i dalje su u aktivnoj borbi za dobar rezultat.

“Jedini način da nastavimo da budemo konkurentni i u Evroligi i u ABA ligi je da svaku utakmicu doživljavamo kao finale. To sam pokušao da predstavim igračima. 

Hoću da se vratim u to da je sada 2025. godina i da je protok informacija praktično nemoguć da se nešto sakrije. Otvoren sam da pomognem ljudima i želim da podelim. Kod mene na trening dolazi mnogo ljudi, a do njih je kako će oni to da prihvate zavisno od toga kako će stvari da im se dopadnu, kao što sam ja radio sa Dudom Ivkovićem i profesorom Aleksandrom Nikolićem.

Nekad je bilo najvažnije da imamo dve lopte na basketu, ako nešto bude jednoj, da imamo drugu. Sećam se da sam u stanu imao ping-pong lopticu koju sam u stanu koristio da imitiramo šut. Pokojnog oca sam zamolio da na banderi na ulici stavi koš. Ne postoji poređenje sa tom vrstom zadovoljstva i sreće koju sam u tom trenutku osećao” – rekao je Željko Obradović u uvodnom delu emisije.

 

Sve je počelo u Čačku

“Odrastaš u sredini gde su ponikli mnogi dobri igrači, a dolaziš kao junior i prvak si tadašnje države. Jedina titula Borca iz Čačka je ta ekipa, gde sam ja bio najbolji igrač, strelac i kapiten. Onda se dešava da Aleksandar Nikolić dolazi sve sedmice da bude savetnik. Krećem da radim s njim i onda shvatam da ono što sam ja mislio da je košarka nema veze s tim kako on to vidi.

Padam pod njegov uticaj i počinjem da se menjam, a to što je on meni usadio koristim i danas. Bila je to godina kada sam želeo da igram i profesor mi kaže: “Čujem da hoćeš da ideš u Radnički Kragujevac”. Da, jer želim da igram i on mi je rekao da ostanem i da ću igrati i u Borcu.

Jedna od presudnih stvari u mojoj karijeri bilo je to što je to Borac Čačak ispao u Drugu ligu, stariji igrači odlaze u vojsku i u druge timove, a ja počinjem da igram i dobijam šansa. Od tog trenutka moja karijera kao igrača kreće uzlaznom putanjom.”

• Željko Obradović: Moj bivši igrač, danas veliki trener na večeri mi je postavio pitanje – zašto Partizan igra ovako?

Od kapitenske uloge do trenerskih cipela

“Kapiten sam te reprezentacije, znamo da će biti zlato, ali mene Kića zove vraćamo se iz Poreča i idemo kod njega. Kaže mi tada ili da uzimam tim ili da uzimamo drugog trenera. Kako da ti to objasnim, ako u tom trenutku niko sem Kiće i Praje nije mi verovao. Jedan klub iz ex-države i Nemačke nudili su mi ozbiljni novac kao igraču, ali znam da to što mi se nudi da je to što bih želeo da radim. Neće Kića da me čeka. 

Uvek sam govorio da kada donosiš odluke, živiš s tim odlukama. Nema razmišljanja možda bi bilo bolje ono drugo. Tad sam doneo odluku, nisu želeli da čekaju da završi Evropsko prvenstvo. U tom trenutku to je izgledalo neverovatno, jer smo pravili tim i u prvim pripremnim utakmicama svi su nas dobijali po 50 razlike.

Onda su se ovi momci iz reprezentacija vratili, napravili smo ekipu i jedini iskusniji igrač bio je Dragiša Šarić. Kada smo počeli da igramo pripreme i turnire, popravilo se sve, pa su se svi pitali šta se ovde dešava? Ja sam neko ko ne spava noćima, jer na svaku situaciju želeo sam da na svako njihovo pitanje imam odgovor. Na to sve je pokojni profesor Nikolić bio uz mene. Posle prve fantastične sezone nisam jurio pare i angažman, radio sam godinu dana besplatno u Partizanu, jer ja to volim kako bih napredovao. Kada vratim film, sam sebi čestitam” – objasnio je Željko Obradović “Žoc”.

Najbolji kompliment dobio od Dude Ivkovića

“Nikada nisam video trenera s takvom intuicijom”

“Intuicija su trening, utakmice, zbog čega praviš izmenu, kada menjaš odbranu, šta odigrati u napadu. Odluke donosiš i živiš s odlukama. Ja ne znam čoveka koji nikada ne donosi svaki put pravu odluku. Ako ideš i vraćaš se u nazad, to je gubljenje vremena. Uvek sebi kažem, ovo je najbolja odluka.

Na sreću imam neke ljude koje poštujem i volim, do čijeg mišljenja mi je stalo, ali uvek sam ja donosio odluke na kraju. Naravno da ću da saslušam, jer ima ljudi kojima verujem, koji su uvek tu uz tebe, ne samo kad pobeđuješ. Kad pobedimo, biće 200 poruka, a kada izgubimo tu je onih uvek pet istih.”

Ne možemo da kupimo 12 Michael Jordana

“Dobrog igrača je lako prepoznati. Uvek sam govorio da je broj jedan da je dobar igrač. Imamo tri plejmejkera, a ako je dobar igrač taj četvrti plejmejker, neka dođe i on. Kad već praviš tim, po pozicijama, gledaš šta ti treba.

Čak i u toku sezone kad dođe do povreda, povredi ti se visoki igrač, a nema ih na tržištu, ne moramo da uzmemo peticu, ajde nekog koji će da dođe i da će svi igrači reći ovaj će da pomogne. Imaš i ti kao trener da pričaš, da nekoga ubediš, sklon si tim stvarima, možeš li malo da se promeniš, da je tim najvažniji. Nema idealnog. Ne možemo da kupimo 12 Michael Jordana ili Toni Kukoča, Divca, Paspalja. 

Trenirao sam najbolje igrače i kad me pitaju to, svi ih znaju. Trenirao sam i one “vodonoše” koje ne znaju, a uvek su sve dali za tim. Bilo je 25 najboljih igrača Evrolige sada skoro proglašeno, 15 sam ja trenirao, ali svi ih znaju. Ipak, bez onih koji rade “prljav posao”, kao rudari, nema ništa” – rekao je Željko Obradović i nastavio:

Željko Obradović ima dve neostvarene želje

“Želja mi je da gledam finalne engleskog Kupa i NCAA finale. Raditi u Premijer ligi Engleske u fudbalu je kao raditi u NBA ligi.”

Kako birati stručni štab?

“Bogdan Karaičić je radio u reprezentaciji s Igorom Kokoškovim koji ga je predložio. Došao je na pet minuta i ja sam rekao to je to, bićeš u stručnom štabu. Prošlo je mesec dana, Igor me zove i pita šta je sa njim, a ja kažem da je to u redu i da je završeno. To je znanje. Ovo drugo je lojalnost. Uspostavljam takve odnose da smo ravnopravni, sve informacije koje mi kažu primam, pa ja odlučujem. 

Gde god sam radio, bili su to fenomenalni ljudi. Šalim se sa Nevenom Spahijom koji je u Veneziji, gde ima dva pomoćnika koji su sa mnom radili u Trevisu 90-ih godina. Pitam se uvek da li sam imao sreće ili samopouzdanje s kojim sam s njima radio. Nisam ja čovek koji želi asistente da klimaju glavom, reci mi Coach, nisi u pravu. To su mi prijatelji.

Ja sam filantrop, volim ljude i verujem ljudima, ako je tako, verujem i njima. Poverenje nekada dovodi do toga da se razočaraš, ali ne mogu ja sebe da promenim ako sam tri puta udario glavom u zid. Ali ti to iskustvo ponekad pomogne da staneš na kočnicu, pa razgovaraš, da vidimo ko greši. Razgovor je najvažniji kako bi se ljudi razumeli i reći izvini kada pogrešiš, to je tako lako, a ljudi to ne koriste baš često.”

 

Ko je čovek koji ne greši?

“Kada se završi utakmica u Evroligi, uvek izlazim zadnji iz kancelarije. Nije se desilo da izgubimo neku utakmicu, a da oni ne ostanu sa mnom. U surovi profesionalizam ne verujem, mislim da smo pre svega ljudi, nego što smo profesionalci. Poverenje između nas je preduslov da bi se napravila hemija u timu i da bi mogli da funkcionišemo. Često se u toku utakmica naljutim na trenere i igrače, ali oni znaju da je to u trenutku to. Ako ti ponovim 20 puta jednu stvar i ti 21. put radiš isto, onda moram da odreagujem. Ili reci mi slobodno pogrešio si. Ko je čovek koji ne greši? Jel ima takav? Ja ga ne znam.”

Igrači ne dolaze zbog mene, već zbog Partizana

“Gde god da igraš, prva i osnovna stvar da se baciš za loptu, pokazuješ želju, znači da si motivisan. Motivisan čovek nema limita, a ko nema motiva, ne može da dođe do visina do kojih bi želeo. Shvatam da ne možemo svaku utakmicu da igramo sa istim pristupom i željom na ovaj broj utakmica.”

Zadnje tri godine igrači dolaze ne zbog mene, već zbog Partizana. Kažem im gde dolaze, ja sam direktan kad pričam s njima i ne obećavam nešto što ne mogu da ispunim. Pogledajte utakmice, atmosferu. Bilo koji igrač za ove četiri godine što je došao je presrećan što je igrao u Partizanu. Mi smo najgledaniji tim na svetu. Navijača Partizana prave ovaj tim takvim, ne ja.

Čak ni ja ne smem sebi da dozvolim tu vrstu luksuza da mislim da sam nezamenjiv i nedodirljiv. Nikada sebi nisam dao za pravo i razmišljao da mogu da radim neki drugi posao. Imaju ljudi koji imaju neke druge funkcije i znaju šta rade, ja sam trener.

Naravno da iskustvo koje imam može da pomogne svim tim ljudima ako pitaju. I radio sam to, kao kad su me zvala braća Giannakopoulous, gledali kao člana porodice, da pitaju šta mogu da urade. Trener treba da radi svoj posao i da se menja što manje u neke stvari. Nije njegovo da li su novinari protiv njega, da li su protiv njega zato što su navijači protivničkog kluba, da li su zavisni?

Sve ja to znam i ne bavim se time. Bavim se sobom, stručnim štabom i svojim igračima. Navijači imaju pravo da kritikuju, da kažu šta nije dobro, ali tu sve počinje i završava. Nećemo da prelazimo granicu onoga na terenu” – zaključio je Željko Obradović.