Sezona za Partizan nije gotova jer slede ključne utakmice u ABA ligi i prilika da se osvajanjem trofeja zaleče rane, ali je evropska odiseja koja na kraju i najviše zanima navijače završena neuspešno.
Može se diskutovati da li je za ekipu u kojoj je promenjeno 14 igrača realno da već u prvoj sezoni uđe u plej-of Evrolige, ali su to ciljevi koje su na kraju postavili čelni ljudi kluba kao i trener Željko Obradović. A on je i sam nakon poraza od Žalgirisa rekao da je rezultat u Evroligi neuspeh, a to je osećanje koje preovladava i kod navijača.
A upravo je ta rekonstrukcija bila i ključ ovosezonskog neuspeha kada je Evroliga pitanju.
Jednostavno, teško je napraviti toliku promenu i uz to pogoditi svakog igrača i to kako oni funkcionišu kao celina što takođe nije zanemarljivo, jer je utisak da su neki podbacili jednim delom i zbog kompozicije ekipe.
Ipak, sa druge strane, za razliku od mnogih sezona ranije, kada je već pala odluka da se uradi potpuna rekonstrukcija, ušlo se u priču na duže staze i svi izuzev Balše Koprivice imaju ugovore i za narednu sezonu uz određene izlazne opcije.
Jasno je prošlog leta bilo i Obradoviću i stručnom štabu da neće moći sve preko noći sve da klikne bez obzira na najavljene ambicije pa je ideja verovatno bila da se ove sezone pored jurenja rezultata stvori jezgro koje će uz određene promene i mnogo bolju uigranost sledeće godine biti mnogo konkurentnije.
A ko je ove sezone oduševio ili bar zadovoljio, a ko potpuno podbacio i gde će se tražiti rešenja?
Bekovska linija koja je ove godine trebalo da bude jači deo tima, ispostavila se kao najproblematičniji deo.
Karlik Džons je pokazao klasu i dokazao da je elitni igrač i na nivou Evrolige. Kolo pre kraja je 13. najkorisniji igrač takmičenja, samo su Ti Džej Šorts, Teo Maledon i Fakundo Kampaco od plejmejkera imali bolji učinak ove sezone po tom parametru. Bio je šesti asistent, 20. strelac, a uz to je u odnosu na ostale organizatore, jako malo gubio loptu.
Bio je lider tima u svakom smislu i da je Partizan imao još jednog razigranijeg beka, ušunjao bi se u plej-in.
Iako ima izlaznu klauzulu za odlazak u NBA ligu, taj scenario je malo verovatan i gotovo je izvesno da Partizanu ostaje najbolji igrač što je već samo po sebi dobra polazna osnova.
Dobru sezonu imao je i Sterling Braun koji u Partizanu igra najbolju košarku karijere. Iako je i on imao uspone i padove, činjenica da je od svih nosilaca najmanje plaćen i da je pre dolaska u Partizan nakon slabe sezone u Albi i činjenice da je došao sa nepunih 30 godina nad njegovom glavom stajao veliki upitnik, onda je njegov učinak više nego dobar.
Braun je postizao 12,5 poena uz odlične procente, sa 46,6 odsto je peti najbolji trojkaš lige po procentu šuta, a za dva je sa 57,8 bio sjajan kada se pogleda konkurencija na bekovskim pozicijama. Nije gubio puno lopti, igrao je solidnu odbranu a za njegov profil imao je i odličnih 2,1 asistenciju.
Ukoliko neko ne aktivira otkupnu klauzulu od 500.000, Partizan će pouzdanog strelca, koji uz to nije veliki potrošač, imati i naredne sezone.
Ostatak bekovske linije nije dao očekivani doprinos.
Ako izuzmemo Arijana Lakića koji je na početku sezone bio 14. igrač u rotaciji i u ono malo mečeva kad je dobio priliku je odradio korektan posao, i da je Mario Nakić posle dobrog početka sezone kada je imao i ulogu i minute potpuno nestao posle prilično duge pauze zbog povrede, učinak ostalih je išao od upitnog ka lošem.
Vanja Marinković je muku mučio sa povredama i bolestima pa je na kraju propustio čak 13 utakmica što je ostavilo traga i na njegovu igru. Napadački je imao vrlo dobre procente i za dva i za tri, ali je utisak da je falilo više protagonizma i aktivnosti na tom delu terena. Kao da je često bio neodlučan kada je trebalo da preuzme više odgovornost. Iako njegove brojke na nivou karijere ne odstupaju od ovih u Partizanu, prošla sezona je bila najbolja u karijeri kada je po prvi put imao dvocifren broj poena u proseku i uz to odigrao 37 od mogućih 39 mečeva Baskonije. Uz sve neodlučnosti, bio je loš ove sezone i sa penala sa 65 odsto, mada je za dva imao najbolji procenat u karijeri kada gledamo Evroligu.
Sa druge strane, bio je sjajan defanzivno i tu je mnoge napadačke propuste nadoknadio. Mečevi poput onog u Beogradu protiv Kendrika Nana pokazali su da je u pitanju ozbiljna defanzivna klasa i na tom delu terena je bio prvo ime crno-belih. Zbog toga je teško reći da je razočarao, pogotovo u kontekstu povreda i činjenice da je samo jedne sezone u Valensiji odigrao manje mečeva, ali je utisak da je mogao i morao više.
Teško je takođe na pravi način proceniti učinak i Frenka Nilikine. Francuz je kao i Vanja Marinković propustio čak 13 utakmica i to u nekoliko navrata i definitivno nije uspeo da uhvati kontinuitet. Njemu je uz to ovo bila i prva seniorska sezona u Evropi posle godina provedenih u NBA ligi i to se možda i najbolje videlo kod sudijskog kriterijuma, osećaja za važnost svakog meča i poseda i to što svoju elitnu defanzivu nije do kraja preneo na evropski nivo. Brojke su sa druge strane čak i solidne kada se sve uzme u obzir. Prosek od 7,2 poena je daleko od impresivnog, ali je imao sjajnih 60 odsto za dva i karijernih 39,4 za tri i bez prevelike potrošnje lopti. Nije Nilikina pravio mnogo štete ekipi u napadu, pametno je birao šuteve, ali su promašaji u važnim trenucima u nekoliko mečeva sezone ipak bili najjači utisak. Treba reći i da je došao kao igrač visoke reputacije, pa iako nikada nije važio za velikog napadača, očekivalo se mnogo više.
Ipak, sa druge strane, naznake koje se u njegovoj igri mogu videti daju dovoljno razloga da se veruje da bi u drugoj sezoni ukoliko ga povrede zaobiđu mogao i bolje i odluka o daljoj saradnji sa njim će morati pažljivo da se donese.
Ako tu postoje neke dileme, u slučajevima Lundberga i Vašingtona dileme ne postoje.
Ife Lundberg je trebalo da bude jedan od važnijih šrafova i igrač koji iskustvom donosi prevagu kada se lomi, ali će evropsku sezonu završiti sa epitetom glavnog krivca i najvećeg promašaja. Iako je Danac bio drugi asistent i peti strelac ekipe, činjenica da je u Evroligi bio igrač sa trećom najvećom minutažom i sa mnogo šuteva i lopte u rukama, značajno je uticala na utisak o njegovoj igri.
Možda za takvom ulogom ne bi bilo potrebe da je Nilikina bio zdrav, a Dvejn Vašington isporučio očekivano, ali je to već neka druga tema. Lundberg je šutirao očajnih 39,4 za dva (najgori u ekipi) i korektnih 34,9 odsto za tri, ali je i to palo u vodu nakon katastrofalne završnice sezone. Lundberg je nakon Kupa šutirao 14,3 odsto za tri i 27,3 odsto za dva.
Uprkos ogromnom poverenju, Lundberg je potpuno podbacio i deluje da bi i za njega i za Partizan sporazumni raskid ugovora bio najbolja opcija.
Sa druge strane, priča o Dvejnu Vašingtonu je potpuno drugačija. Spletom okolnosti kada je Partizan zbog neobične situacije uspeo da na Vašingtonu početkom sezone zaradi i time pokrije trošak njegovog boravka, učinio je manje bolnom njegovo dovođenje. Ipak, Partizan ga je doveo zbog učinka na terenu, a on u Evroligi nije postojao, a u završnici sezone ga nije ni bilo u kombinacijama i to po svemu sudeći zbog ponašanja van terena.
Samo bi čudom mogli da ga vidimo i naredne sezone i jasno je da će Partizan tražiti bar jednog novog beka, a možda i dva.
Situacijama na krilima ipak je drugačija.
Isak Bonga s nametnuo kao jedan od najvažnijih igrača ove ekipe. Iako će mnogi steći pogrešan utisak zbog napadačkih brojki, Bonga nije ni doveden da pravi razliku šutevima i poenima. Da, njegovih 40,8 odsto za tri su iznad očekivanja, a u jednom trenutku su ti procenti bili još bolji. Sa druge strane, njegov doprinos u odbrani, skoku, spejsingu i velikom broju sitnih stvari bio je esencijalan kroz celu sezonu.
Još veću važnost dobio je i zbog činjenice da je Partizan promašio sa izborom krilnih centara pa je često i pokrivao poziciju četiri. Ukoliko Partizan na leto adekvatno reši to pitanje, Bongin doprinos bi mogao da bude još veći.
Ostaje žal što su bolesti i povrede isekle Mitra Bošnjakovića, jer je delovalo na početku da bi mogao da nađe svoje mesto pod suncem već ove godine, ali kada je ispao iz ritma, nije bilo ni prave prilike.
Krilni centri su se ispostavili kao najveći promašaj ekipe. Ajzea Majk koji je na kraju doveden verovatno nakon što su otpala neka jača imena, nije uspeo da ispuni mesto startne četvorke. Na činjenicu da nije imao iskustva igranja Evrolige, došla je povreda na prvom treningu i praktično je propustio kompletan pripremni period, a tokom sezone više nije uspeo da uhvati pravi ritam.
Aleksej Pokuševski je upao u ulogu rezervne opcije na krilnom centru iako je kao poslednje pojačanje verovatno planiran da u prvoj sezoni uhvati konce posle velike stagnacije u NBA prethodne dve godine.
Ipak, sitne povrede, bolesti, sporije kapiranje zahteva trenera su doveli do toga da osim povremenih bljeskova Pokuševski ne pokaže gotovo ništa. Jasno je ipak da Partizan koji ga je doveo na trogodišnji ugovor na njega računa na duže staze i da će sledeća sezona biti pokazatelj da li može da bude relevantna opcija i na nivou Evrolige ili će mu karijeru obeležiti epitet večitog talenata.
Kada je u pitanju centarska linija, ono što je očigledno jeste da je ovo bila poslednja godina Balše Koprivice. Povremeni reprezentativac više nije ni tako mlad, a nije za ove četiri godine ni napredovao i za obe strane bi bilo bolje da se raziđu. Da li je za nedostatak napretka kriv košarkaš, ili neadekvatna uloga i rad sa trenerom, pokazaće vreme, ali ćemo ga teško gledati i naredne godine.
Što se tiče udarnog dvojca, Tajrik Džons je definitvno opravdao očekivanja. Igrač koji je doveden da bude bekap Brendonu Dejvisu bio je drugi najkorisniji igrač ekipe i među najboljim skakačima čitave Evrolige kao i šesti centar po prosečnom indeksu s tim što treba reći da je učinak Danijela Tajsa baziran na značajno manjem uzorku, pa je Tarik peti najbolji cenatr ove sezone.
Sa druge strane, ako se uzme u obzir planirana uloga, Brendon Dejvis nije ispunio očekivanja kada se uzme cela sezona. Bio je prvi igrač koji se našao na udaru navijača, pokazivao je velike nedostatke u odbrani i skoku, a ni napadački nije nosio ekipu kako se očekivalo.
Osim poenterskog učinka, Dejvis je u velikoj meri trebalo da svojom kreacijom donese i bolji protok i više otvorenih šuteva za sve. Uz to, bio je jedan od najplaćenijih igrača ekipe, a krajem jula puni 34 godine.
Sa druge strane, u završnici sezone je pokazao ono što se od njega očekivalo mnogo ranije. Bio je uz Karlika Džonsa najbolji strelac ekipe u tom periodu, sezonu je završio kao peti najbolji trojkaš takmičenja po procentu i najbolji u timu po tom parametru, a smanjio je i defanzivne propuste i poboljšao kontrolu skoka.
Postavlja se pitanje da li je sve to dovoljno da mu se ukaže poverenje i naredne godine iako ima ugovor s Partizanom, ali s druge strane, pitanje je i da li je moguće naći bolju alternativu jer je tržište centara najlošije i teško je pronađi pravu zamenu.
Možda Partizan pokuša da centarsku liniju ojača dodavanjem još jedne opcije koju bi potražio među koledž igračima i pokuša da jeftinijom varijantom umesto Balše Koprivice na taj način pokrije centarsku liniju.
Tu je i opcija dovođenja četvorke koja može i na pet poput Džejlena Horda, ali je onda pitanje da li bi Partizan smeo da rizikuje sa igračem bez šuta na toj poziciji.
Takođe, uz mnogo boljeg krilnog centra bi možda učinak centarske linije bio drugačiji i manje bi bili pod pritiskom, pa je i to možda pravac u kojem će stručni štab razmišljati.
Jasno je da narednog leta neće biti ni blizu promena kao pred ovu sezonu i da će fokus biti na tome da se pre svega dovedu prava rešenja na beku i krilnom centru, a tu će veliki faktor imati i samo tržište i finansijska situacija.
Leave a Reply