Kao što se u teškim vremenima vraćamo porodici, korenima i pravim vrednostima, tako se i Partizan – na prekretnici velike rekonstrukcije – okreće onima koji najbolje znaju šta znači nositi crno-beli dres. Ne kao boju, ne kao posao – već kao svetinju.
Početak veka pamtimo po povratnicima koji su ispisivali istoriju: Kralj, Nađ, Čakar, Ilić, Iliev, Krstajić… I sada, kada je potreban novi zamajac, u Humskoj se otvara knjiga sećanja i pišu nove stranice sa starim poznatim imenima: Stevan Jovetić, Stefan Savić, Matija Nastasić.
Teško je, naravno. Fudbal danas nije romantičan kao nekad. Sve miriše na tržište, ugovore, bonuse. Ali ima nečeg što novac ne može da kupi – emocija. Taj osećaj da si kod kuće. Da si deo kluba koji te je stvorio. Da si deo nečeg što nadilazi običan sportski kolektiv.
Upravo na tu kartu igraju Predrag Mijatović, Danko Lazović i ljudi iz sportskog sektora Partizana. I ne, ne očekuju da dovedu svu trojicu. Možda neće ni jednog. Ali probaće. Jer je vredno. Jer je Partizan.
Jovetić je pod ugovorom sa Omonijom, ali 35 je godina tu – vreme kada fudbaler ne bira samo pare i minute, već osećaj. Već je govorio da bi voleo da se vrati. Samo je čekao da ga neko pita – pravo.
Savić, stub Atletika i reprezentacije Crne Gore, danas je u Trabzonu. U godinama je kad se gleda šira slika. Ako ne u Evropu, možda nazad kući? Tamo gde je sve počelo.
I na kraju – Nastasić. Čovek koji je davno otišao, ali nikad zaboravio. Ako Leganes ispadne, možda srce pretegne preko španskog razuma.
Partizanu treba figura. Ne samo špic koji rešava, ni štoper koji komanduje. Treba vođa, karakter, neko ko zna šta znači stajati mirno dok svira himna Grobara.
Zato je ova misija više od transfera. Više od sporta. To je pokušaj da se oko pravih ljudi stvori nova osovina Partizana. Ne instant tim za prodaju, već tim za ponos.
Danko Lazović je tu da ih ubedi. Mijatović da im objasni. A mi? Mi da ih dočekamo kao braću koja se vraćaju kući. I ako se vrate – znaćemo da se osećaj ne gubi. Samo se čeka pravi trenutak da opet zapevamo zajedno.
Jer nekad su bile parole… sad su to pozivi srca. Joveta, Saviću, Nastaja – znate put. Znate pesmu. Znate koliko vas ovde još čekamo.
Leave a Reply