Prošle su dve duge i teške godine bez Siniše Mihajlovića, jednog od najboljih fudbalera i trenera koje je Srbija imala, koji nas je prerano napustio, posle lavovske borbe sa leukemijom. Srce velikog Mihe prestalo je da kuca 16. decembra 2022. godine, a iza njega je ostala velika tuga i praznina svih koji su ga voleli.
Gotovo da nije zapamćeno da je čitavoj srpskoj i italijanskoj javnosti toliko teško pala smrt jedne ličnosti. Siniša je bio više od običnog čoveka, gromada, kult! Koliko je samo ljudi pomogao, a da se za to nije čulo, niti je on želeo da se o tome priča. Radio je to u tišini, kako i rade pravi heroji, bez ikakve reklame i želje da pokazuje koliko je human i kakvo srce ima.
Scene sa njegove sahrane, kada je čitav Rim stao najbolje pokazuje koliko je bio veliki i poštovan.
Ipak, stiče se utisak da mu se Srbija nije odužila na pravi način za sve što je uradio za nju. A uradio je mnogo. Bio je najbolji mogući ambasador zemlje u Italiji i širom sveta. Veliki patriota, koji je uvek isticao ljubav prema svojoj zemlji i narodu, spreman da stavi i sebe ispred zarad odbrane zemlje, kao što je to činio i tokom NATO bombardovanja, kada je išao na razgovore i sa tadašnjim premijerom Italije u pokušaju da spreči da Italija uđe u alijansu koja će bombardovati Srbiju.
Međutim, tada je dobio odgovor premijera da se oni tu ništa ne pitaju i da Italija ni ne želi rat, a Miha je razočaran napustio sastanak, a kasnije i kroz utakmice slao poruke mira i skretao pažnju svetske javnosti na to što se dešavalo u Srbiji tokom 1999. godine.
Mihi se do sada jedino donekle odužila Crvena zvezda, koja je deo zapadne tribine nazvala po njemu i prezime Mihajlović je ispisano na zapadnom delu Marakane.
Ali, sve to deluje nedovoljno, naročito kada vidimo da u Italiji Lacio, Bolonja, Inter… svi klubovi navijači tih ekipa u kojima je ostavio trag ne zaboravljaju našeg velikana. Onda i bude pomalo gorak ukus u ustima kada se vidi da u Srbiji već počinje da bledi sećanje na Mihu.
Ne postoji veličina i legenda bez koje smo ostali prerano, a koja je toliko ostvarila i u domaćim i stranim okvirima (osvojio evropsku i svetsku titulu sa Zvezdom kao igrač, kasnije i sa Laciom osvojio dva evropska trofeja i bio dvostruki šampion Italije), a koja je imala i toliko uspešnu karijeru u inostranstvu i bila svetski priznata i poštovana ne samo u sportskim okvirima, već i u političkim i drugim moćnim krugovima u inostranstvu.
Nije imao mrlju u karijeri i nema sumnje da bi čitava javnost u Srbiji podržala ideju da se stadion koji se gradi u Surčinu nazove po njemu.
Kada smo pre godinu dana radili serijal intervjua sa nekim od najvažnijih ličnosti iz Mihinog života i karijere, pričali smo i sa Dejanom Stankovićem, njegovim saigračem i kumom, koga smo pitali šta misli o ideji da Nacionalni stadion ponese njegovo ime.
– Bilo bi lepo da nešto važno nosi ime Siniše Mihajlovića, jer to važno mora da ima isti karakter i da se prepozna u Siniši Mihajloviću, to nešto što bude veliko i važno. On to zaslužuje. Mislim da svi koji su ga poznavali, koji su ga i dobro poznavali i oni koji su ga se plašili, koji ga nisu poznavali, mislim da vam mogu reći samo lepe stvari o Siniši Mihajloviću i načinu na koji je on gledao život i suočavao se sa životom do posljednjeg momenta, mora da bude nešto jako i važno. Siguran sam da će biti – istakao je Dejan Stanković pre godinu dana.
Godinu dana kasnije, Nacionalni stadion već počinje da dobija svoje prve obrise, a bilo bi dobro da FSS i Vlada naprave novi korak i da se Mihi oduže za sve što je učinio za Srbiju.
