Čak i legendarni šampion poput Novaka Đokovića, koji je na svaki mogući način ispisao istoriju tenisa, može osetiti pritisak najvažnijih događaja. Do pre nekoliko godina činilo se nemogućim da jedan “robot” poput Srbina naiđe na nešto slično, ali mešavina događaja, poput fizičkih problema, razočaravajućih rezultata, možda nedostatka motivacije i – neizbežno – napredovanja godina, dovela je do ove situacije. Svi smo znali da će se to pre ili kasnije desiti, čak je i sam Nole bio svestan toga.
Sam Đoković je potvrdio to, nekoliko meseci posle velike radosti, ističući važnost te pobede za njega i naglašavajući kako je u Parizu osećao manji pritisak nego na US Openu. „Olimpijske igre se održavaju samo svake četiri godine. Došao sam na ove Olimpijske igre bez osvojenog naslova, imao sam operaciju kolena, imam 37 godina, pobedio sam protivnika koji me je tek pobedio na Vimbldonu. Sve to čini ovaj trenutak posebnim. Najveća serija emocija u mojoj karijeri, teško je opisati rečima,“ rekao je ponosni bivši broj 1 u intervjuu za RTS.
Olimpijsko zlato došlo je posle mnogih poraza i gorkih poraza, samo korak do medalje: „Izgubio sam od Nadala u napetom polufinalu u Pekingu, zatim još dva polufinala na Olimpijskim igrama, takođe sam izgubio borbe za treće mesto, ti porazi su bili jedni od najtežih u mojoj karijeri.“
Kada čujete o pritisku kod igrača poput Đokovića, to deluje paradoksalno, nakon neverovatnog broja osvojenih trofeja u karijeri, ali na US Openu srpski šampion je priznao da ga je osetio. „Uoči finala u Parizu, nisam izgubio set, pobedio sam Nadala na njegovom terenu – čak i ako nije bio u najboljoj formi, pobediti ga u Parizu je ipak nešto ogromno. Osetio sam energiju i podršku od kuće, pa je dodatni pritisak bio manji nego obično. U Njujorku, na primer, osećao sam da nisam bio svoj na terenu, da nisam bio dobro pripremljen, pa sam osećao veći pritisak pre svakog meča nego pre finala na Olimpijskim igrama. Samo zbog toga kako sam se osećao. Tenis je individualni sport: ako nemaš rešenje tog dana, gotovo je, izgubio si,“ analizirao je Novak.
Dva polufinalna poraza u Pekingu 2008. i Londonu 2012. protiv Rafaela Nadala i Endija Mareja; težak poraz od prijatelja Huana Martina del Potra u Riju 2016. I, kada je sve delovalo rešeno, iznenađujući preokret Aleksandra Zvereva u Tokiju 2020.
Istorija je uvek govorila o Novaku Đokoviću u ekstremnim teškoćama na Olimpijskim igrama. Ipak, sa 37 godina i nakon operacije meniskusa desnog kolena, srpski šampion uspeo je da ostvari svoj najveći san, odigravši legendarnu finalnu utakmicu i osvojivši zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Parizu 2024.
„Glavni razlog je to što sam imao priliku da ponovo predstavljam Srbiju na svetskom sportskom događaju, najvažnijem. Drugi razlog je moja olimpijska karijera: izgubio sam od Nadala u polufinalu u Pekingu, zatim još dva polufinala i borbe za treće mesto. To je bila najveća emocija u mojoj karijeri, teško je opisati rečima. Olimpijske igre su bile moj glavni cilj. Bio sam veoma zabrinut posle povrede kolena koju sam zadobio na Rolan Garosu, ali kada sam uspeo da igram finale na Vimbldonu, osetio sam olakšanje jer sam znao da ću biti spreman za Olimpijske igre u Parizu 2024. Tenis nije klasičan olimpijski sport u poređenju s drugim disciplinama. Oduvek sam pratio Olimpijske igre, posebno naše srpske sportiste, ali sam zaista počeo da osećam njihovu važnost i težinu tek nakon što sam prvi put učestvovao. Pamtiću ovo do kraja života,” dodao je Đoković.
It took Novak Djokovic just 45 minutes to win his Davis Cup match 😳
He then celebrated by eating popcorn courtside with his daughter 🍿 #DavisCup pic.twitter.com/jDAZtegvWU
— Eurosport (@eurosport) September 14, 2024
